О личној поетици:

Одломак из текста Невене Мартиновић поводом изложбе Ритам варијације, 2021, Галерија РИМА, Београд

Од детињства заљубљеник у филм, Немања Николић своју уметничку праксу готово у целости ослања на сопствено кинематографско искуство, у коме се надовезује на линију „авангардних пракси југословенских уметника са фокусом на експерименталним истраживањима у пољу покретних слика“ . Истражујући подручја у којима филм умрежава са традиционалним уметничким дискурсима попут сликарства у коме је и сам формално образован, Николић своје стваралаштво не усмерава праволинијски, већ грана у два различита правца којима се паралелно креће. Са једне стране ствара комплексне интермедијалне радове, којима припада и његов до сада највећи уметнички пројекат  The Plot (2017–2021), у којима су кинематографски елементи инкорпорирани равноправно са цртежом, текстом, звуком.  Други део опуса, који полази од групе радова  Vertigo (2012–2013) и циклуса Samples of the Liquid Book (2012–2017), преко серије Vanishing Fiction (2017–2018) до најновијег циклуса Rhythm Variations (2019–2021), уметник ствара искључиво унутар дискурса слике, у традиционалном сликарском медију и морфолошком пољу геометријске апстракције. Филм, односно искуство гледања филма, овде заузима амбивалентну позицију, истовремено кључну у процесу стварања и маргинализовану у коначном делу. […]