Флуидност пејзажа

Галерија Кинескгог културног центра у Београду
14. 6 – 14. 7. 2024.

На позив Кинеског културног центра у Београду, део професора сликарског одсека ФЛУ представио је своје радове на изложби под називом “Флуидност пејзажа”.

Излагачи: Лидија Делић, Весна Кнежевић, Наташа Кокић, Марија Здравковић, Зоран Граовац, Миливој Мишко Павловић, Светлана Волиц, Димитрије Пецић, Немања Николић и Ива Кузмановић.

“Од свих жанрова у историји европске уметности, пејзаж је увек био један од најфлуиднијих. Иако је суштински требало да буде слика природе, пејзаж никада није био само улепшани крајолик, и увек је тежио да буде много више од пуке забелешке видљивог света природе. Много пре него што је у 17. веку постао независни жанр, пејзаж је представљао различите идеје и идеологије, био је уједно и визија идеала, и слика слома идеалног света. Од класичних Аркадија и хришћанских рајева, од измишљених светова до глорификованих отаџбина, пејзаж је у својој исторји тежио да оваплоти човекову жудњу за савршенством. Са друге стране, пејзаж је отелотворио и идеју пролазности, подсећајући нас својим симболима на крхкост и ефермност људског постојања. Пејзаж је на тај начин у себи сажимао утопијске и дистопијске светове обухватајући  комплетан опсег човековог постојања. Зато можемо с правом рећи, да је пејзаж био врхунски идејни конструкт  који је користио елементе природе да пренесе тежњу ка идеалу или његовој супротности. И поред суштинских промена које је у 19. веку, с једне стране донело импресионистичко виђење и поимање природе, а са друге, откриће фотографије; пејзаж је остао подједнако флуидан у својим значењима и опстао је као један од најсвестранијих жанрова у савременој уметности.
Управо из тих разлога, дела професора са ФЛУ Београд представљају сведочаство те вишезначности и стоје као јасан показатељ чињенице да су многи важни историјски концепти и даље централна тема пејзажног сликарства. Док нам дела Светлане Волиц и Димитрија Пецића пружају модерну реинтерпретацију пејзажа (и воде у пејзажу) као врхунске алегорије тока и протока времена; слике њихових колега Марија Здравковић, Лидије Делић и Весне Кнежевић, свако на свој специфичан начин, представљају одјеке давних Аркадија. Много злокобнију дистопијску слику природе, видимо у делима Мишка Павловића, Иве Кузмановић и Немање Николића коју су подједнако надахнута свим оним Аркадијама у сенци, тим барокним призорима уништења, као и много непосреднијом савременом претњом поништења природе коју је сам човек створио.”

Јелена Тодоровић, из текста у каталогу изложбе