Почетак

Консеквентна рационализација

Поетика Габриела Глида истрајава у намери да скулптуру сведе на елементарне формалне вредности. Склоност ка минимализму довела је до промене и саме парадигме разумевања „стандардне“ употребе изражајних средстава. Начин на који их Габриел користи, усмерава и контролише, говори о концептуалном помаку који потврђује стваралачку зрелост и истанчан укус као неопходне предиспозиције да се свему нађе права мера и место. Међутим, свођење на фундаментално не треба нужно схватити као упутство да ове радове треба да разумевамо само логиком, која нема довољну флексибилност неопходну да се ови радови „виде“ као знакови који подједнако припадају егзистенцијалном, емотивном и интелектуалном дискурсу. Подразумева се да је визуелни „знак“ по самом устројству производ извесног редуковања, означитељ који, што је сажетији, тим више има сложених, слободних конотација који га конституишу и испуњавају. Како је реч о материјализованом знаку, домет његовог дешифровања и спектар разумевања одговара савременом схватању визуелних уметности које захтева активну позицију одговорног уметника који не одустаје од тога да пронађе адекватан формални ред за хаос којим смо окружени. У настојању да проблематизујемо његову скулпторску праксу и тиме покушамо да одредимо њен теоретки оквир рекли бисмо да поетика Габриела Глида поставља крајње захтеван задатак који би се могао свести на четири питања. Да ли у једноставним геометријским фигурама и даље има простора за истраживање проблема  везаних за форму? Колико утилитарност, нама добро познатих предмета, утиче на успостављање семантичког дискурса ових радова? Како се одабир и третман материјала усклађује са основном идејом о самом раду и колико технолошки поступак може да утиче на процес израде и финализацију рада? Најновији радови овог аутора на супериоран начин дају одговоре на ова питања и указују да се ради о софистицираниј поетици која доказује своју спремност да одговори на сву сложеност и захтевност савремене скулпторске праксе.

Баш због своје суздржаности, због крајње редукције поетског реквизитаријума, због своје сведености само на оно нужно и битно, Глидов „естетски перфекционизам“ тријумфује у једној изузетно комплексно структурираној уметности.

Форма, волумен, боја, површина, ритам, као и слободна интерпретација визуелне суштине неког предмета, никад нису били ван фокуса интересовања Габриела Глида.

У овом циклусу радова јединство мишљења, материјала и технолошких поступака (про)налази се и сажима у могућем значењу које на најбољи начин афирмише специфичну скулпторску стратегију која кроз технолошки поступак у одређеном материјалу концептуализује и саму форму која конституише и мишљење о неком раду.

Овај наоко реверзибилни пут до реализације неке скулптуре, заправо, открива савремено разумевање скулпторске праксе која не инсистира на уобичајеном редоследу већ подједнако и паралелно уважава све могуће стратегије како да се реализује једна идеја. Другим речима,  уважавајући технолошке иновације које омогућавају бржу реализацију, Габриел Глид прилагођава саму идеју која се кроз разумевање поступка реализације може прилагодити, формирати и реализовати.

Такође, могло би се рећи да све што улази у састав ових радова јесте резултат  једног посебног одабира, гледања на свет из једног угла који селекционише ствари са толико укуса, тако да се стиче утисак како овај аутор ништа не препушта случају и ништа не узима произвољно. Вероватно отуда утисак елеганције и отмености која радовима Габриела Глида обезбеђује једну посебну интелектуалну ауру.

Човеколика бургија овековечена у својој перфектној драперији, сведена у спирално конституисаној вертикали, успоставља конструктивистички ред задржавајући   функционалну логику. Ламелирано дрво својом линеарношћу  појачава динамизам покрета који својим увртањем уводи кружну кубистичку перспективу која се као код Бранкушијевог Бесконачног стуба завршава у неком имагинарном простору далеко изнад нас. Као резервоар жеље којој је потребна „ракета“ да би се остварила. Рециклирани дериват футуристичког манифеста измештеног и поново успостављеног после стотину година. Ова „прослава“ поводом стогодишњице  је израз поверења у технолошки напредак, споменик бургији која је променила свет.

„Mi svendo a pezzi“- монументални стрип облак са натписом “Продајем се у деловима“ је нео поп-артистичка критика конзумеризма, егзистенцијалистички исказ, тренутак искрености, али и дирљиво, готово меланхолично преиспитивање позиције уметника. Натпис који се често виђа на ауто-отпадима смештен је унутар скулптуре која из стрипа преузима облик облака у којем се урезан натпис „Mi svendo a pezzi“ понаша као визуелни парадокс. То је призор без патоса, потврда човекове беспомоћне позиције, објава извесне инерције која човека доводи у беспомоћну позицију из које је тешко пронаћи излаз. Овај рад је заправо изјава о осећању пролазности, без фрустрације и страха, само констатација и ништа више од тога.[1]

„Бар код“ је, заправо, вертикално подигнут и опредмећен бар-код са кутије цигарета. Наравно бар-код је само условно, донекле транспонован, да би се прилагодио природи вештачког камена, односно, омогућио да се технички изведе. Вештачки камен у јединственост бар-кода уводи извесну хладноћу и артифицијелност којом се деградира његова непоновљивост уводећи тако у семантички дискурс и потрошачки синдром, који, такође, од потрошача захтева да се одрекне своје јединствености како би на миру могао да конзумира све што му се нуди. Гумени мозак на врху ове скулптуре ставља своју згужвану тачку на и.

Скулптура “Почетак”  је настала вертикалном транспозицијом ЕКГ амплитуде до нивоа антропоморфних мера, које овај кубично подигнут зид претварају у непровидну завесу која тиме отвара и дели простор на испред и иза. Суочени са овом страницом паравана једини излаз можемо наћи настављајући путем ових канелура ка горе, које нас, с обзиром да немају ни крај ни поклопац, одводе у бесконачно. Тако се затвара круг и враћа на почетак који већ стоји у називу ове скулптуре. Опипљива али, такође, вертикално и таласасто „узнемирена“ површина представља софистицирано средство које контролише структуру превазилазећи тако чисто физичке особине у једну вишу, интелектуалну сферу.

Здравко Јоксимовић

[1] Јелена Спаић