Сликарска дела из Збирке ФЛУ – Портрет друге половине 20. века

Поштовани,
обавештавамо Вас да
до 4. 6. 2024. године,
у Излозима ФЛУ (Кнез Михаилова 53),
можете погледати изложбу
Сликарска дела из Збирке ФЛУ – Портрет друге половине 20. века (Анђелка Бојовић, Ђорђе Бошан, Бора Иљовски, Велизар Крстић).

Сликарска дела из Збирке ФЛУ – Портрет друге половине 20. века 

(Ђорђе Бошан, Велизар Крстић, Анђелка Бојовић, Бора Иљовски)

Изложба сликарских дела из Збирке Факултета ликовних уметности (Збирке ФЛУ), која се одржава у Галерији Изози ФЛУ, током априла 2024. године, представља одабране портрете, које су применом технике уља на платну, извели признати уметници, некадашњи професори ФЛУ – Ђорђе Бошан (1926-2010), Велизар Крстић (1947-2020), Анђелка Бојовић, и њени бивши студенати, који су постали познати уметници – Бора Иљовски (1942-2013).

Ауторе приказаних дела из колекције Факултета, спаја академски однос преношења знања и узајамне сарадње, који се успоставља између професора и студената. Током 1960-их и 1970-их, Ђорђе Бошан био је професор на Академији/Факултету ликовних уметности и предавао је студентима на дипломским и постдипломским студијама – Бори Иљовском и Велизару Крстићу. Школске 1977/78. године, Анђелка Бојовић била је колегиница (тада у звању асистента) Ђорђу Бошану (који је у то време био редован професор пред пензијом), а од 1987. године њен колега постаје и Велизар Крстић, који је те године примљен за асистента.

Истичемо још и да су представљени сликари подједнако били успешни и у стварању радова изведених применом графичких дисциплина, који показују њихов таленат за визуелно изражавање у другим ликовним дисциплинама и техникама, развијен осећај за композиционо грађење (и ритам) апстрахованих површина и мотива, као и дар за уочавање суштине. Тако у уметнничком опусу професорке Анђелеке Бојовић важно место заузимају литографије и бакрописи пејзажа и портрета. Професор Ђорђе Бошан се, у младости, истакао својим друштвено ангажованим графикама, које су, током 1935. године, објављиване у суботичком сатиричном часопису Гримаса. Бора Иљовски добитник је значајног националног признања за графику Велики Печат Графичког Колектива 1969. године. Ову награду је 1979. године, добио и професор Велизар Крстић, који је на Факултету ликовних уметности предавао и сликарство и графику, и који је, такође, 2001. године, још једном награђен, касније установљеном наградом Мали Печат Графичког Колектива.

Одабрана дела из Збирке ФЛУ: Ђорђе Бошан, Позив, 1961, уље на платну, 97×130цм, ин. бр. 189; Анђелка Бојовић, Лице Мезетина, 1996, уље на платну, 145х149 цм, ин. бр. 258; Велизар Крстић, Портрет Плавобрадог, 1992, уље на платну, 81х65 цм, ин. бр. 268; Велизар Крстић, Портрет III, 1992, уље на платну, 81х65 цм, ин. бр. 269; Бора Иљовски, Дама моје младости, 1970, уље на платну, 122×149 цм, ин. бр. 19 – највише повезује заједничка тема/мотив – портрет, и време њиховог настанка, које припада периоду друге половине 20. века.

Артистичко овладавање приказа човечије главе/лика, применом цртачких, сликарских, вајарских и графичких средстава, важна је и незаобилазна методска јединица у студијским програмима Академије/Факултета ликовних уметности у Београду још од његовог оснивања 1937. године.

Док се на почетку свог образовања, студенти уче како композиционо да употребе ликовне елементе, тако да уметнички приказ физичких и психичких карактеристика портретисане личности, што више дочара сличност и индивидулне карактеристике представљеног лика, дотле се на завршним годинама својих студија, студенти едукују у самосталној ликовно-психолошкој ”анализи” портретисаног, при чему не-фактографски елементи имају много већу важност од пуке фактографске прецизности. Површина људског лица захвалан је фон за ”уметничку меморацију”, т.ј. за визуелно представљање доживљених емоција: среће, радости, страсти, бола, патње, итд, које постају почетни импулси уметничког истраживања динамике ликовних односа који из њих израстају.

Следећи прнцип проналажења сликарских решења у самој материји, са циљем материјализације жељених фактура, Анђелка Бојовић ствара дело Лице Мезетина. 1996. године. Особено кадрирање, крупни план и необични ракурс, основа су пластичне организације композиције лица, које је приказано кроз снажну експресију изразито тактилне текстуре. Наиме, Анђелка Бојовић, из сликарских композиција Жан-Антоан Ватоа, француског рококо уметника из 18. века (познатог по темама галатних свечаности, које прослављају уживање у животу), издваја фигуру музичара Мезетина. Заинтригирана његовим изразом лица, Анђелка Бојовић га поставља у фокус својих слика и цртежа, да би, касније, на другим композицијама, наставила даље да га сликарски анализира кроз детаље (око, нос, уста) једном, потпуно личном ликовном интерпретацијом, која истовремено спаја прецизан приказ форме са апстрактно-експресивном бојеном акцијом.

Принцип апстраховања у свом ументичком опусу примењује и Бора Иљовски, чије исходиште се може препознати у његовом раном раду-портрету, из 1970. године, Дама моје младости. У оквиру контуре (профила) главе, која редукује приказани лик на дводимензионални знак, развија се динамичан сплет шара (сачињених од кругова, спирала, мрља, листоликих облика и пруга) – нека врста новооткривене орнаментике, која се појављује на површини претварајући је у дезен. Тако портрет приказан из профила, постаје оквир унутар којег се развија слободна, асоцијативна линеарана представа детаља, што ће у каснијим делима постати главни (основни) мотив, којим се изграђује композиција (сачињена од репетативног понављења бојених линија и површина). Представљени судари колористичких вредности, у форми орнамента, који изазива визуелне сензације, на неки начин ликовни је еквивалент музичком ритму.

Увеличани портерт изграђен употребом богате сликарске материје, карактеристични су и за стваралаштво Велизара Крстића, т.ј. његове радове Портрет Плавобрадог и Портрет III. Настали 1992. године, у време грађанског рата који се водио на територији некадашње Југославије, поменути портрети припадају уметниковом циклусу под називом Помени, који је настајао у периоду од 1991. до 1994. године. Непрекидни низови мушких портрета, у јасно назначеним квадратним оквирима, у формалном погледу одговарају изгледу новинских читуља и фотографија са надгробних споменика. Као сведочанство уметниковог бола због ништавности нашег света, портрети Помена потврђују да је уметност сведок времена и да је уметник његова савест – приказаним портретима не изражава се крик, бес и јадиковка, већ опомена као спас од заборава.

Уметник који је савест (критичар) времена био је и Ђорђе Бошан, који је у свом делу Позив, насталом 1961. године, приказао портрет уметника, који је у покрету са уздигнутим рукама, док су сликарска платна окренута лицем према зиду. Приказујући портрет сликара без његових сликрских атрибута (као што су платно на штафелају, четкица и палета са истиснутим бојама), Ђорђе Бошан указује на будност уметника и његову спремност да мења овај свет. Трагична судбина, произашла из јеврејског порекла, доживљај социјалне неправде, левичарска орјентација и трагедија холокауста, обележиће младост Ђорђа Бошана, што ће касније утицати на формирање његовог става да уметник треба да буде друштвено ангажован.

Године 1987. на основу дописа Наде Бошан, супруге професора Ђорђа Бошана, на Факултету прихваћен је предлог да се оснује Фонд Ђорђа Бошана, сликара и професора Факултета ликовних уметности, из којег се, на крају сваке академске године, одабраном студенту додељивала новчана награда за најуспешније изведен портрет. На тај начин остварена је жеља иницијаторке, да се учини посредан потицај уметности њеног супруга на стваралаштво нових генерација студената овог Факултета.

Награда за сликарство – портрет ”Ђорђе Бошан, сликар и професор АЛУ” из Фонда Ђорђа Бошана додељивала се од школеске 1987/88. до школске 2001/02. године. Покровитељ Фонда од 1993. године постаје Радна једница уметника Стари град, а од од 1997. године награду додељује Факултет, односно комисија састављена од њених изабраних професора. Тада ова награда престаје да буде новчана – добитнику се додељује плакета, односно одлука о награђивању. Неки од студената, који су награђени Бошановом наградом за портрет, у међувремену, постали су истакнути уметници, наставници и професори: Тијана Фишић, Елизабета Маторкић, Селма Ђулизаревић, Николета Марковић, Божидар Ђокић, Марија Бојовић…

Оливера Ерић
кустос-документариста ФЛУ

Биографија Ђорђа Босана
Биографија Бора Иљовски
Биографија Анђелка Бојовић
Биографија Велизар Крстић