Close
[…] Нисам способна за бескрај.
Нисам.
Евоцирајући идеје „скулптуре у проширеном простору” (Розалинд Краус), Зорана нас суочава са врло суптилним медијацијама између просторне инсталације као материјалног трага сачињеног од вуне, метала или меда – приказујући његово порекло и насилни акт стваралачке интервенције – и скулптуре која омеђава те артикулише друштвеност у просторним негативитетима између публике и уметничког објекта. Експлицитна премиса њене поетике, према којој естетичко претходи естетском, рефлектује се кроз документарне пројекције стваралаштва у биоматеријалима од којих ће касније настати дело, или је већ настало, но чија (финална) форма није унапред осмишљена и зависи од унутрашње логике материјала, те спољих околности и аутономних процеса живих организама чија егзистенцију за њу има уметнички потенцијал.
Способна.
Суочавајући публику са искуством стварања које се креће од бруталног и емотивног до сировог, зазорног и пријатног, уметница релативизује порозне границе између [не]хуманог и природног – да ли човек својим интервенцијама ствара инклузије у окружењу или су природни резервати постали енклаве у његовом свету? Иако дубоко интимни и лични, Зоранини радови позиционирани су у виду интегралног искуства које трансцендира индивудално и интервенише у колективном (телу), способни да говоре, боле и осећају публици и за публику. Потенцијалност биоскулптуре која представља опус магнум њеног стваралаштва огледа се у концепту (са)живота: де/ре-контекстуализација утилитарних објеката у галеријском простору замењена је интервенцијом над животом-као-таквим у лабораторијским условима који симулирају процесе (биолошке) стварности.
За.
…уметницу – као и за Николу Буриоа – јединицу (савремене) уметности представља изложба у интегралном формату, а не сингуларно дело. Управо кроз призму те мисли можемо посматрати и просторне слике ауторке које органски израстају из простора, успостављају његову динамику и хватају погледе публике, дозвољавајући јој само одабране, готово шаховске потезе у њој. Амбивалентност употребљених материјала, у луцидној игри дигиталног и аналогног, јасно сведочи о хибридним, еклектичним формацијама самоодрживих система будућности; опстанак не може бити гарантован (само) оптимизацијом технологија, већ промишљено организованом коегзистенијом људи, машина и околине.
Бескрај.
Екстензија простора сопства [ . ] Перманентна циркулација људи и трансформативно искуство (у) уметности. Сведочење уметника (о) природним и друштвеним процесима кроз информационо засићење и повратак чулности. арт+сциенце који уметничку еко-нишу измешта из атељеа у стерилни простор лабораторије и вице верса, ревилатизујући идеју о њиховом космогонијском јединству. Уметничка интенција није садржана у потреби да се озвуче и осликају сада-време и ту-простор, већ да се пружи искуство блурованог тренутка будућности кроз фрагментарне сензације његовог бића, (не)јасно дефинисане границе објеката које можда и не познајемо & биоконструкције чија је неутажива намера да нам кажу – спремите се за (ре)еволуцију.
Марко Весић
2024.
Зорана Милићевић (1994, Ивањица) живи и ради у Београду. Дипломирала је сликарство на Академији ликовних умјетности у Требињу (2018) у класи професора Сава Пековића, мастер студије завршила је на Факултету ликовних уметности у Београду (2019) у класи професора Радомира Кнежевића, а на истом факултету уписала је докторске студије и тренутно је на завршној години. Добитница је награде за најбољег студента на катедри за сликарство (2017), носилац је прве награде за цртеж Међународног бијенала радова на папиру у Приједору (2022), као и похвале за рад на Бијеналу таписерије у Београду (2022). Излагала је на више групних и самосталних изложби у земљи и иностранству, од којих су најзначајније ЕПИФАНИЈА – присутност сопства, Задужбина Илије М. Коларца у Београду, СОБЕ, у чвору соба, у соби сунце, Галерија 73 у Београду, учешће на изложби финалиста награде – Гоетхе–Институт-а – Обећавам да нећу одустати од бављења уметношћу! – Галерија мењачница / Гоетхе–Институт, Београд, као и изложбе на Сопхиа Университy, Цхиyода Ку, Токио. Била је сарадница на пројекту Арт Сеqуенцес, Међународне изложбе која је окупила 24 Уметника са Балкана у Кући Легата у Београду. Чланица је УЛУС-а од 2021. године.
